Специјално одељење је почело са радом пре пет година, тачније почетком другог полугодишта 2005. године.

Из редовног одељења 2. разреда у специјално одељење је после категоризације уписана Радосављевић Бојана. Бојана је рођена 12.07.1995. године. Због немарности своје баке (она води бригу о њој, у старој трошној кућици без воде и без струје са њом живи) није на време уписана у школу.

Њен успех је огроман. Научила је да чита, пише, сабира, одузима сада учи таблицу множења (4. је разред). Све сугестије прихвата, одлично се социјализовала, дружи се и радо се игра са другом децом из школе. Плашљива је по природи и свакоме нуди своју помоћ. Њен напредак је огроман и надам се да ће тако и надаље бити.

Калинић Ана. Рођена је 01.08.1995. године. Дошла је после категоризације из редовног одељења 3. разреда. Првих неколико недеља је на сваки мој задатак одговарала: ,,Ја то не умем!, или ,,Ја то не могу!,, Затим, што је време дуже протицало и она се полако опуштала. Стално сам је бодрила и хвалила, показивала њене радове њеним вршњацима и пред њима говорила како је многе нове ствари научила. Није хтела ни да покуша да чита, иако је већину слова знала, а сада сама тражи да остане после часова па да заједно нешто прочитамо. Повезивање гласова у речи јој представља велику тешкоћу, а када јој то и успе смисао повезаног не разуме, јер решавајући проблем повезивања не може да поклони пажњу смислу прочитане речи. Велики проблем јој представља писање јер има тешкоћа у преношењу акустичког редоследа гласова у одговарајући редослед писаних знакова. Када је дошла толико је била себична и љубоморна да се то није моло описати. Увек је била намрштена и стално је грицкала нокте.

Сада је то друга девојчица. Весела је, оно што има од хране подели са својим другарима, позајмљује им оловку, гумицу, уколико неко нема нешто од школског прибора. Оно што је најважније је то да је девојчица повратила самопоуздање и пуна је елана, позитивне енергије и воље за радом.

Јаношевић Милан рођен 17.11.1999. године  и  пребачен је из редовног одељења.  У почетку је напредовао веома споро. То је несигурно и уплашено дете. У почетку је само ћутао, а на постављена питања би или климнуо или одмахнуо главом. Савладао је сва штампана слова ћирилице, и одлично сабира и одузима бројеве до 10. Уз велику подршку и подстицај почео је и да чита. Воли да се игра и да црта. Пун је планова и идеја. Живи у породици у којој је мајка ментално заостала, а старија сестра има поред менталних проблема и епилепсију. То је двојезична средина, у породици се користи влашки језик.

Мартиновић Ивица је несигурно и веома ,,споро“ дете. Рођен је 29.01.1999. године. Има проблем у изговору одређених гласова (Ш, Ч, Џ, Ж, Љ, Р). Говор му је тепајући и визуелна и просторна оријентација не одговарају узрасту. Пажња му је краткотрајна. Већину слова је савладао и уз помоћ наставника преписује текст са табле или из уѕбеника. Броји до 10, али је несигуран у сабирању и одузимању. Распознаје боје. Поштује правила игре и уз корекцију изводи природне облике кретања. Живи у двојезичној средини, а у породици се користи влашки језик. Оба родитеља (са којима дете живи) су ментално заостала.

Симеоновић Душан рођен је 16.02.1999. године, дете разведених родитеља. Живи са оцем, а мајка је њега и сестру напустила када је имао три године и од тада је он више никада није видео. Она тренутно живи у иностранству.  Том детету много, много мајка недостаје. Успоставила сам контакт са њом и она се сада редовно са њим телефоном у школи чује. Због тога је он пресрећан, и то му много значи. У тренуцима када га ухвати меланхолија и туга он ми приђе и спусти своју малу главицу на моје раме. Загрлим га и мазим, а он ме чврсто својом малом ручицом стеже за руку. После неколико минута устаје и весело ми поставља на стотине питања о разним појавама и стварима. Хиперактиван је па му је и пажња краткотрајна. Научио је сва слова, не чита и има проблема у писању. Зна бројеве до 10 и мало теже сабира и одузима. Оно што њега интересује је струја. Сво време би причао о компјутерима, кабловима, утичницама… Плаши се гужве, има проблема и са видом, а имао је и проблема са слухом. Воли сам да се игра, али када су у питању заједничке активности радо их прихвата.

Ето, ово је моје мало одељење са великим срцем. Свако јутро када отворим врата на учионици и уђем дочекају ме њихове веселе окице и осмех на њиховом лицу. Први час нам почиње са песмом, а задњи се песмом и завршава. Волим ту децу, а мислим да и они воле мене и као такви ми смо једна мала, али срећна породица.

МИЛАДИНОВИЋ СУЗАНА

ВАСПИТАЧ У СПЕЦИЈАЛНОМ ОДЕЉЕЊУ